;

Лукићево

(преузето са  Лукићево - насељено место)

Становништво

Лукићево је данас једно о најлепших и најуређенијих места Баната. У селу живи око 2.300 становника, углавном Срба.

Положај

Кад кренемо низ равну банатску земљу, негде на простору између Бегеја, Тамиша и канала Дунав-Тиса-Дунав, усред плодног панонског поља, наићи ћемо на лепо уређено насеље под именом - Лукићево. На 45° и 16' северне географске ширине и 18° и 17' источне географске дужине, на надморској висини од 82-84 м, лежи атар села Лукићева. Са једне од највиших надморских висина у Банату, Лукићево гледа на северо-запад ка Зрењанину, центру средњег Баната, удаљеном непуних десетак километара. Атар се простире на Банатској лесној тераси која се шири Банатом и само је дубина река дели на више целина. У прошлости је ово подручје често бивало под водом, тако да се и данас може наћи богатство флувијално-мочварних конгломерата. Ипак, у атару Лукићева нема мочварног земљишта и ово подручје је углавном поштеђено од обилнијих поплава и падавина и подземних вода. Земљиште је лесно, а његов је горњи слој хумизиран и представља плодан чернозем.

Историјат

На основу Пећког катастига, видимо да се међу именима српских насеља у Банату спомиње насеље "Мартинци" код Бечкерека и то два пута. Пошто су прилози за обнову Пећке патријаршије прикупљани први пут 1660. године, забележено је у катастигу да су калуђери отсели у вароши Бечкерек, а да су приложници дошли из места по имену Мартинци. Други пут, 1666. године су калуђери поново отсели у вароши Бечкерек, а приложници су дошли из места по имену Мартинци, монастир Дреновац, Хеч(ка?). Како у околини нема места које има слично име, а како део сеоског атара још од давнина носи име Мартиница, то недвосмислено указује да су на просторима данашњег Лукићева живели Срби још половином XVII века. На овакав закључак упућује протојереј Др. Д. Николић у књизи "Срби у Банату" издатој у Новом Саду 1941. године на страни 15. Такође, насеље по имену Мартиница, спомиње и академик Јован Ердељановић у својој књизи "Срби у Банату" издатој 1986. године на страни 9. када говори о конституисању Илирског граничарског пука 1770. године. Постоји и карта тока Бегеја из тог периода где је на месту дашњег села уписано "Мартинзцу". Какво је то насеље било и колико је дужа бројало није познато, али узимајући у обзир да су у то време у Банату постојале многобројне српске насеобине са претежно номадским карактеристикама, могуће је да је, због тога што ово подручје није било под мочваром, зеленило пашњака привлачило српске номаде, који су се овде задржали. То задржавање није било краткотрајно. Имајући у виду да се насеље спомиње у Пећком катастигу из 1660-1666. године, а да се касније спомиње 1770. године, може се закључити да је то било трајно српско насеље. Како је после 63. године самосталности, Банат 1778. године ушао у састав угарског државног савеза, дошло је до битних промена у животу становништва на овом подручју. Бечка власт је постојећу имовину, имања и земљу, почела продавати путем лицитација заинтересованим купцима, јер није дозвољавала мађарским племићима да запоседну имања за која су сматрали да имају право наслеђа. Осиромашени и малобројни мађарски племићи нису могли да се равноправно носе на лицитацијама за богаташима пристиглим са разних страна света. Тако су предмет продаје постала читава насеља са становништвом које је живело у њима. Бечки двор је од ове продаје добио преко два милиона гулдена. Убацивши своје агенте са задатком да подигну лицитациону цену поседа, Бечки двор је успео, захваљујући вештити агената, да и поред тога што није продао сва имања, прикупи далеко више новца него што је очекивао. Главни купци на овим лицитацијама су били српски, јерменски и цинцарски трговци. На овим просторима је поново уведена племићка власт, а становништво, које је ту живело, је постало потчињено купцима, новим власницима имања, који су куповином имања куповали и племићке титуле.

Велика лицитација у Банату је спроведена августа 1781. године у Темишвару. На тој лицитацији, трговац стоком, Лазар Лукач, пореклом Јермен, купује посед Ечка, који се налазио у великобечкеречком округу у торонталској жупанији. Посед је обухватао око 30.000 јоха (17.265ха) земље. Плаћено је 217.000 флорина, тадашње бечке валуте. Посед је обухватао општине Ечке, Клек, Јанкахид, као и делове имања по имену Мартиница и Деспотовац. Куповиним поседа Лукач је купио и становнике који су живели у насељима на имању, па тако и до тада слободне становнике Мартинице. Куповином имања је купио и титулу племића па је од тада његовом имену додавано "де Етска". По његовом доласку у Ечку и увођењу "десетка" и кулука на његовом имању, многи Срби, житељи Ечке и Мартинице су напустили село, а највише их је отишло у Ченту. Одласком Срба из Мартинице насеље је опустело. После смрти Лазара Лукача, посед наслеђује најстарији син Јохан, који ступа у преговоре са Немцима из горњег дела Торонталске жупаније и са тамошњим колонистима (Сент Хуберт, Шарлевир, Селтур) тако да део Немаца досељава у Ечку, а други део оснива ново насеље на ширем простору по имену Мартиница. Године 1809. у двобоју гине Јохан Лазар, а пошто није имао породицу, наследио га је брат Аугустин (ожењен Елизабетом, рођ. Еделшпахер, ћерком Сигмунда Еделшпахера, рођака Аугустина Лазара). Тако, 1809. под Аугустином Лазаром, на поседу Ечка, у пустим Мартинцима, настаје нова закупна општина. Аугустин јој даје име свог сина рођеног 1801. Сигмундфалва-Сигмундово село.Између Ечке и Лазарфелда, на равном делу пусте Мартиница, на остацима некадашњег насеља српских сељака, које се раније звало Мартинци, грађено је ново село колониста, које је исте године насељено Немцима римо-католичке вере. Придошли немачки колонисти су се бавили пољопривредом и живели сиромашно али у миру све до почетка I Светског рата. Немци из свих банатских села, па самим тим и из Сигмундфелда, су се масовно одазвали позиву свога цара у борбу против сила Антанте. Матичне књиге, међутим, не указују на страдања становника у царској војсци. Ратне 1918. године, 17. новембра, возом кроз Сигмундфелд, а затим у Бечкерек, стиже "гвоздени пук" српске војске са пуковником Драгутином Ристићем на челу. У Бечкереку је већ било формирано српско народно веће и нова власт. Завршетком Првог светског рата и распадом аустроугарског царства овај део Баната припада новој држави - Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Самим тим и немачко становништво, које је живело у банатским селима, је поново променило државу. Промене које су уследиле у школству, полицији, судству и банкарском систему су имале огромне последице за становнике свих насеља са немачким живљем. Село је добило назив Мартиница. Јавне функције у месту су заузели Срби. Писар, жандари и учитељи су били Срби. Поред тога становници Мартинице бивају погођени Законом о аграрној реформи.

Цео период од 1921. до 1941. године се може обележити као период борбе за земљу, мада је како је време одмицало, већина Немаца из села прихватало судску одлуку и одустајало од своје намере да поврати земљу изгубљену аграрном реформом. Почели су да купују земљу у орловаткском и ботошком атару. Прогрес незадрживо стиже у Мартиницу. Набављају се најнеопходније машине и алати. Ветрењача на моторни погон, аутомобил марке "Фијат" је од 1925. у селу, половни камион, трактор. Ипак, становници села нису могли да реше проблем електричне енергије, па су лампе на петролеј и карбид, као јефтиније решење остале и даље у употреби. У селу се јављају потребе за разним добрима, које је становништво могло да решава само одласком до града, а како је то одузимало много времена и труда, постало је исплатљиво да се у селу отварају разне занатске радионице. Тако су зидари, столари, ковачи, сликари, жетеоци, ужари, ткачи, млинари, пекари, месари, обућари, кројачи, бријачи и кафеџије радили и вршили услуге у селу. Било је времана за игру, песму, спорт. И поред надируће машинизације, у селу је у то време било око 300. коња, укрштених енглеских полукрвних и арапских чистокрвних коња у мађарског сељачког коња - нонијуса, који се показао као добар за радове у њиви, за вучу, јахање, посебно у равничарским крајевима. Немачке трупе су ушле у село 11. априла 1941, а село су ослободили руски и југословенски партизани 1. октобра 1944. Истовремено са овим дешавањима у Мартиници, далеко одатле, у пределима иза Дрине, у Босни, су вршене припреме за масовно пресељавање лица која су као учесници рата, или као жртве ратних разарања решили да напусте завичај и "возом без возног реда" крену у Војводину. Необично је човеку из брдских предела када се спусти у тако пространу равницу као што је ова наша, где човек, сем далеког хоризонта, не види ништа; само неколико белих кућица, раштрканих салаша или пак торњева богатих и лепо уређених села или варошица. Готово да нема овде ништа друго, само равница, коју деле зелене долине широких река и простране баруштине опкољене трском и шеваром. На дугачко и неизвесно путовање се кретало у већим групама које су се сабирале на железничким станицама већих места у Босни, а одатле "Г" вагонима возова без возног реда у равну Војводину