Зграда основне школе у Лукићеву стара је око стотину година. Направљена је почетком двадесетог века. Настава се у њој држала и на српском и на немачком језику, јер су у Лукићеву, које се некад звало Зигмундсфелд [Sigmundsfeld], до краја Другог светског рата живели Немци (колонизовани ту крајем деветнаестог века, махом са подручја данашње Аустрије). Након Другог светског рата, дотадашњи становници Лукићева (које се још звало и Мартиница, између два рата), Немци, били су протерани из Србије, због наводне сарадње са "нацистичим окупаторима", односно, зато што су као тзв. "фолксдојчери" учествовали у рату на страни Хитлерове Немачке, а против партизана и ондашњих комуниста, који су након што је успостављен мир, у мају 1945. године, преузели власт на целој територији "друге" Југославије.

Вероватно су наши данашњи ђаци доста слушали од својих родитеља и дедова о томе како је школа у Лукићеву некада изгледала. Истина је да се она није пуно изменила, поготово не у свом спољашњем изгледу. Унутршњи амбијент школе је данас много лепши и пријатнији него што је то био у прошлости. Пре непуних десетак година школа је деловала прилично "мрачно", била је влажна, мемљива и пуна живота (сем ученика и наставника ту је била и читава фауна свакојаких "животињица", бубашваба и "акрепа"; једино наставница биологије би се можда томе обрадовала).

Опет, некада је у нашој школи било много више деце него што је то данас случај. Тамо негде током шездесетих, у сваком разреду било је преко 30 ученика (мислим да их је просечно, по разреду, било око 35-36), а свака генерација имала је по два разреда. Дакле, простом рачуницом, долазимо до закључка да је у оно доба, само у једној смени, било око 300 ученика. Данас ми никако не иде у главу, како смо успевали сви да се сместимо у ове учионице. Неки тврде да смо ишли у школу и у тзв. међусмени, али, ја се тога уопште не сећам.

Ипак, сећам се скамија (школских клупа), које су, рекао бих, биле далеко удобније од ових "модерних" столица у којима данашњи ученици седе. Оне су биле сличне овим клупама које можете видети на слици испод, али с тим што је горња површина стола била укошена и издигнута, односно постављена под углом од 15-ак степени у односу на ученика. На врху стола, један појас од десетак сантиметара био је (ако ме сећање не вара) хоризонталан и ту су била направљена удубљења у која се стављала мала флашица с мастилом. Тада се писало "штилом и пером" (на подужем дрвеном штапићу било је причвршћено метално перо, слично оном које данас виђамо на налив-перима), које се умакало у мастионицу (бочица с мастилом). Учили смо да пишемо најпре косе и усправне линије ("коса танка усправна дебела"), да бисмо тек након таквог вешенедељног (а можда и вишемесечног) "дрила" прешли на права слова (таква темељна вежба је и разлог зашто ваш наставник физичког има онако леп рукопис!).

Но да се, ипак, на часак, вратимо скамији. Таква врста "седала за ученике", могло би се рећи, било је генијално решење: седиште је било фиксирано, а горња површина стола је била веома близу ученикових груди, тако да је он (ученик) морао да седи у једном положају у коме је кичмени стуб био прав. Такво седиште је увелико превенирало кривљење кичменог стуба. Данас, о томе како изгледа правилно држање тела и о деформитетима који могу озбиљно да наруше здравље детета, веома се ретко, или готово никако, говори. Заправо, деца би морала да знају, да никаква физичка активност или вежба не  могу спречити појаву деформитета код деце, уколико она дуже времена проводе лежећи у фотељи (двоседу или троседу). У таквом случају неизбежно ће доћи до кривљења грудног коша, као и до кифозе (грба на леђима) или лордозе (неприродно и претерано увинуће кичме у слабинском делу). Млад организам се ту, донекле, може упоредити са младом стабљиком дрвета: уколико младо дрво савијемо и вежемо за земљу у току од неколико дана, приметићемо да ће оно остати криво и онда када га сасвим ослободимо или одвежемо.

Некада се сматрало да је батина "из раја изашла". Док су мене маштрафили, млатили, бубетали и уши ми завртали, сви одреда, старији ученици, наставници, управник школе, а код куће родитељи, сматрао сам да то никако не може бити у реду. Кад сам мало поодрастао, било ми је сасвим нормално да старији могу млађима да одвале коју "мацолу" или "чвегер". А кад сам и сам почео да радим с ученицима, више пута сам зажалио што се она батина из школе негде загубила.

Некада су официри шамарали/тукли своје подређене, који су били одрасли људи (погледајте слику лево, где генерал Патон шамара војника који није хтео да једе болнички оброк, јер му је, побогу, био неукусан), а данас се догурало дотле, да човек не може да нађе мало одушка у томе да своје рођено дете малчице "протури кроз шаке". Страшно.

"Слушај бре, има то да поједеш", викали су некада наши родитељи, "или ћу да те одерем од батина. Па ти бирај!" Морао си да једеш масно , кисело, бљутаво, па и буђави сир који није био горгонзола, ко те бре пита.

"Не волиш козје млеко, је ли господине? Е баш ћеш сад да га пијеш, гледај... цео лонац ћеш да попијеш, или ћу ти то набити на главу, па ћу те тући 'к'о вола у купусу'!"

Због тог 'вола у купусу' морао си да једеш и одвратни кувани купус с јаретином и посни пасуљ, папулу од које ти се стомак надимао по васцелу ноћ, тако да ниси могао да дишеш од властитих гасова, којих је, чини се, било више у твом стомаку него у гасном складишту у Банатском Двору. Ипак, од свега сам највише мрзео боранију (или буранију, како смо ми то некада "сељачки" именовали). Као да је ондашња буранија била длакава; чини ми се да се пуно разликовала од данашње бораније.

Нама старијима често се чини да смо ми лично били далеко дисциплинованији од данашњих ученика. Да ли је то уистину било тако? Па не би се баш могло рећи. Мој утисак је да смо ми (оне старије генерације из педесетих и шездесетих година прошлог века) били далеко неодговорнији и неваспитанији (запуштенији) од ђака који данас похађају нашу школу. Наравно, када радите као наставник, веома је тешко да се буде објективан, јер вас директно иритира понашање одређених ученика, који, ето, данас добро знају да им наставник "не може ништа".

Испричаћу нешто из оног давног времена, половином 60-их прошлога века, што се ваљда уистину дешавало у нашем школском дворишту. Наиме, тада су се почеле навелико куповати ваздушне пушке, које нису биле посебно скупе, тако да су то оружје поседовали многи мештани. Елем, једног дана, неки мангупи, који су већ завршили основну школу, решили су да "одстрељују" ученике на школским одморима. Само бисте чули јаук и неко би се, с болном гримасом на лицу, држао за ногу или задњицу, тамо где га је она мала метална куглица погодила. Било је ту подераних пантолона, модрица и крви. Не знам колико су нас дуго поменути манијаци терорисали, нити ми је јасно како је било могуће да их нико у томе није посебно спречавао, али знам да нам је одлазак у школу постао тешка мора. На одмор се није излазило без преке нужде, а таква нужда би била она која се могла обавити само у "пољаку" (пољски WC, клозет, клоња). Ако би те таква невоља снашла, морао би се добро психички припремити да претрчиш "брисани простор", који је обасипала ваздушно пушчана паљба. Наравно, "у страху су велике очи". Можда је тај терор траја само два-три, али ономе ко се, као дете, 'намро' таквог ужаса, то је морало бити дуго 'као година'.

Сећам се да, једно време, нико од нас није ходао без праћке, која се правила од ластиша из гаћа (лака артиљерија) или од гуме за бицикл (тешке хаубице). Најпре смо се гађали смотаним папирним 'ђуладима', а потом и комадима кратко исецкане жице. Право је чудо да нико од нас није остао без ока. А када је у питању праћка од гуме за бицикл, која се причвршћивала на рачвасту дрвену дршку, неки од нас су се толико извештили да би веома лако погађали врапце високо у крошњама дрвећа. Једном приликом, некоме од клинаца из мог краја (Железничка улица, Марка Краљевића), пала је на ум идеја да организујемо такмичење у (по)гађању порцеланских чашица на телефонским стубовима, дуж железничке пруге. Разбили смо их на стотине, све горе, малтене, до Зрењанин Поља. Адреналин би нам скакао сваки пут када би порцелан цикнуо, а то је додатно разбуктавало наш 'победнички' дух. Након неколико дана, наши родитељи су добили да плате не мале рачуне за штету коју смо причинили. Наравно, ми смо то 'платили' дебелим батинама које смо добили од разбеснелих родитеља. Мислим да се данас такве порције батина тешко могу замислити, јер смо сви, буквално, били модри од главе до пете, са дебелим масницама, које се данас могу видети само у филмским сценама бичевања.